Nadežda Petrović - šta sam drugo mogla da postanem do srpska slikarka

Danas se obeležava stogodišnjica smrti jedne divne žene, heroine svog vremena i izuzetne umetnice, Nadežde Petrović.  Da bi se suštinski shvatio njen život i delo, i zašto je ona heroj svog ali i današnjeg vremena, neophodno je razumeti društvene okolnosti u kojima je ona stvarala.

Kada je knez Miloš konačno utvrdio vlast u Srbiji, shvatio je da je najveća prepreka u daljem razvoju slobodne Srbije neobrazovanje. Iako je i sam bio nepismen, razumeo je da su za dalji razvoj države neophodni obrazovani ljudi i intelektualci. Uz podršku države, mnogi mladi ljudi odlazili su iz Srbije u inostranstvo, najčešće u Beč, a kasnije i u Minhen i Pariz,  i tamo se školovali. Po završetku, vraćali su se u rodnu zemlju kao učitelji, lekari, pravnici i obrazovali intelektualni društveni sloj u Srbiji. Jedna od onih koji su se školovali u inostranstvu  bila je i Nadežda Petrović, ali njen put do visokog obrazovanja bio je otežan činjenicom da je ona – žena. Položaj žena u tadašnjem društvu nije bio ni malo zavidan. Visoke škole za žene su postojale, ali je i pored toga postojao veliki broj nepismenih žena, a status ženskih škola se konačno priznao tek 1912. Ipak, Nadežda je uz punu podršku svojih roditelja i vođena svojom neustrašivom željom da nauči što više, uspela da se izbori za visoko obrazovanje u Beogradu, koje je uz puno napora nastavila u inostranstvu.

 

Resnik

Rođena je u porodici koja je imala razumevanje za umetnost. Njen otac, Dimitrije Mita Petrović se i sam bavio crtanjem pa je podržavao talenat koji je uvideo kod svoje ćerke. Nakon dolaska u Beograd, Nadežda je krenula na časove slikanja kod Đorđa Krstića. Godine 1898. odlazi u Minhen gde uči u školi Antona Ažbea, a 1910. godine odlazi u Pariz. Ne samo da je učila u modernim ateljeima, već je i posećivala brojne evropske izložbe savremene umetnosti. Svoja znanja i doživljaje prenela je i na svoja platna, koja su za to vreme u Srbiji bila potpuno neprihvatljiva. Tako je Pera Odavić napisao uvredljivu  kritiku povodom njene prve izložbe slika u Beogradu 1900. godine: Zar posle rada na akademiji, zar posle dugog kretanja među radovima i starih i novih majstora, Gospođica ne nađe boljih i lepših uzora sebi i svojoj oduševljenoj mladosti do "impresionističke" radove, to bolesno i trulo shvatanje bolesnih i trulih mozgova.” Iako su njene teme uglavnom bile inspirisane nacionalnim motivima, stilski je njeno slikarstvo išlo u korak sa savremenim evropskim umetničkim tokovima, što je u tradicionalnoj srpskoj sredini bilo teško prihvatljivo. Ali je upravo njeno slikarstvo uvelo srpsku umetnost u tokove moderne umetnosti.

Gračanica 1913. godina

Nadežda je bila korak ispred svog vremena ne samo po modernim umetničkim shvatanjima, već i po slobodnim shvatanjima života i prava žena. Ona je, kao jaka i samostalna žena, raskinula svoju veridbu sa sudskim oficirom, ne prihvatajući tradiciju i običaje i ne mareći za komentare male sredine. Svoju karijeru stavila je ispred očekivanog braka, a svojoj majci je napisala: “O mojoj udaji nema govora više, ja hoću da sam slikar, a ne samo žena, žena ima dosta.”

Nadežda Petrović u Prizrenu 1913. godine

Godine 1903. osniva humanitarno udruženje Kolo srpskih sestara, i sa ostalim članicama društva u kulturnom i humanitarnom pogledu pomaže srpskom narodu. Njen humanitarni rad najviše dolazi do izražaja tokom Balkanskih ratova, kada se bez ikakve dileme prijavila kao dobrovoljac. Pogođena stradanjem srpskog naroda, pokušavala je na različite načine da pomogne svom narodu. kao bolničarka je negovala povređene srpske vojnike. Čak i tada nije odustajala od svog slikarstva. Njena poslednja slika je nastala u valjevskoj bolnici, i pretstavlja upravo taj objekat koji je tokom ratova primio na hiljade ranjenika. 

Nadežda sa lekarima u valjevskoj bolnici

Nadežda, ta hrabra žena, preminula je pre tačno sto godina od pegavog tifusa. Za sobom je ostavila neizmerno blago u srpskoj umetnosti i primer humanosti i hrabrosti! Zato njen život i pored mnogobrojnih studija, i dalje inspiriše mnoge istraživače. Zbog njenog nesebičnog pomaganja narodu, za koji je dala život, i zbog njene divne umetnosti, čini se kao da joj se nikada nećemo dovoljno zahvaliti.