Istorija venčanih fotografija u Srbiji

Fotografije: svi ih imamo, čuvamo ih, radoh ih nanovo gledamo i drugima pokazujemo. Svedoče o važnim događajima i najzanimljivijim trenucima. Među njima, posebnu grupu čine one fotografije sa venčanja. Prešle su dugačak put od tipizirane ukočenosti, preko reporterskih do romantičnih predstava, čuvajući u svakom trenutku simboličku vrednost - spoj budućih roditelja i porodičnog kontinuiteta. A kako Milanka Todić kaže: " Samo na venčanim fotografijama ostali su zauvek svi parovi koji su se u životu ili smrti rastavili."

Fotografija zvanično nastaje 1839. godine, kada Luj Dager predstavlja javnosti svoj eksperiment: dagerotipiju. On je uspeo da uz pomoć svetlosti i hemijskih supstanci prenese sliku iz prirode na bakarnu posrebrenu ploču. Dimitrije Novaković, srpski trgovac,  tada je boravio u Parizu i imao je priliku da se upozna sa Dagerom koji mu je lično pokazao svoj metod pravljenja dagerotipije. Novaković je po dolasku u Beograd na taj način napravio nekoliko slika, odnosno dagerotipija, koje je poklonio knezu Mihajlu. Ove dagerotipije nisu sačuvane, ali se zahvaljujući njima Novaković upisao u istoriju fotografije kao prvi srpski fotograf. Anastas Jovanović je takođe dao veliki doprinos razvoju srpske fotografije jer je prvi kupio fotografsku kameru i njome načinio veliki broj fotografija Beograda i mnogih tadašnjih ličnosti. Fotografski metodi su se vremenom dosta menjali, pa se ubrzo od metalne ploče prešlo na sliku na papiru, a  od prvobitnih nekoliko sati potrebnih za izradu dagerotipije prešlo se na svega nekoliko minuta izrade slike. To je u mnogome uticalo da fotografija postane dostupna velikom broju ljudi.

Do poslednjih decenija XIX veka fotografijama su se bavili samo profesionalci. Kako su fotografski postupci olakšani, a foto kamere postale sve dostupnije tako se pojavio sve veći broj amatera fotografa, a sa njima i veliki broj foto ateljea. Tako se fotografija uvukla u pore srpskog društva zabeleživši lica najistaknutijih ličnosti tada, ali i lica običnih građana. Iako su fotografije  i fotografski albumi u početku bili jako skupi, bili su dosta popularni i svi su želeli da imaju bar po neku sliku. Tako je fotografija polako, ali sigurno brisala razlike među ljudima u pogledu ekonomskog statusa.

Jednu posebnu grupu fotografija čine venčane fotografije. Bio je to prvi porodični ritual ovekovečen fotografijom, što govori koliko je shvatanje braka, odnosno osnivanje porodice smatrano važnim. U drugoj polovini XIX veka, fotografije venčanja brišu granice društvenog statusa, pa tako fotografi beleže venčanja kraljevskih parova, ali i oficira i trgovaca. Slike neveste u venčanici bile su nezaobilazne u porodičnim albumima gotovo svih društvenih slojeva. Venčane fotografije su tada imale kako dokumentarnu, tako i simboličku funkciju: predstavljale su idealizovanu porodičnu sliku i porodični kontinuitet. Danas nam te venčane fotografije svedoče o duhu ranijeg doba, o običajima, shvatanjima, modi i trendovima koji su se pratili, ali i o shvatanju braka kao institucije. Brak je ranije bio stvar ugovora između dve porodice iz istog društvenog sloja. Mladenci nisu imali lični izbor, a neki od njih su se možda i prvi put videli na dan venčanja. Zato i ne čudi ukrućeni stav mladenaca na najstarijim fotografijama. Oni su uslikani bez ikakvog kontakta i nežnosti.

Najstarije fotografije srpskih venčanja su u vidu tzv. vizitkarti, odnosno fotografije malih formata, do 10cm. Najveći broj ovih fotografija predstavlja dvojne portrete. Mlada i mladoženja su slikani iz daljine, a zbog malog formata na takvim fotografijama nisu mogli biti zabeleženi neki detalji na licu ili nošnji. Ipak, i pored toga, ovaj format fotografija sačuvao se goto do početka XX veka, kada ga u potpunosti zamenjuju fotografije većih dimenzija i malo boljeg kvaliteta. 

 

Sa većim formatom fotografija uvodi se i veći broj fotografisanih ličnosti, pa se pored mladenaca fotografisu još neki članovi porodice. I ambijent u koji su mladenci smeštani se vremenom menjao, od stubova, balustrada i draperija u uglu, do rustičnih ograda i klupa. Kroz jedan isti ambijent ateljea menjali su se mnogi mladenci.

Pozadina slika se vremenom menjala, ali je ikonografija venčanog portreta decenijama ostajala ista. Tek će venčanje kralja Aleksandra Obrenovića i Drage Mašin, 1900. godine, doneti i novi odnos prema venčanoj fotografiji. Pored tradicionalnih i zvaničnih venčanih fotografija kraljevskog para, nepoznati fotograf amater načinio je niz neformalnih fotografija. Bile su to prve prave reportažne venčane fotografije. Ipak, ovakav pristup bio je u senci tradicionalnog i reprezentativnog predstavljanja sve do završetka Prvog svetskog rata.

Venčanje kralja Aleksandra Obrenovića i Drage Mašin, ispred Saborne crkve 1900. godine

Nakon 1920. godine, mladenci se više ne slikaju nužno u celoj figuri, već se izrađuju i fotografije sa likovima mladenaca što naglašava individualizam i portretske osobine bračnog para. 

1933. godina

1932. godina

Vrlo često su fotografisani i u krugu šire porodice, a pozadinske kulise se gotovo potpuno izbacuju. Vremenom se venčana fotografija oslobađa strogo kontrolisanih stega ateljea, pa tokom privih decenija XX veka imamo "opuštenije" venčane fotografije. Ambijent za fotografisanje izmešta se van ateljea u javni otvoreni prostor, u dvorišta i bašte, a sve više se prihvata "reportažni" pristup fotografisanju.

Tako je zvanični fotograf na venčanju kralja Aleksandra I Karađorđevića i Marije Hoencolern, kao i na venčanju princa Pavla Karađorđević i princeze Olge, zabeležio pored onih tradicionalnih, reprezentativnih fotografija, i one spontane najvažnije momente svadbene ceremonije.

Venčanje kralja Aleksandra I Karađorđevića i Marije Hoencolern, Beograd 1922. godine

Venčanje Pavla i Olge Karađorđević, Beograd 1923. godine

Kako je tih godina brak prestajao da bude strogo kontrolisan i pitanje ugovora, tako se na fotografijama polako pojavljuju emocije među supružnicima. Mlada može nasloniti glavu na muževljevo rame, mogu se držati za ruke, a osmeh se polako pojavljuje na njihovim licima. Međuratne venčane fotografije posebnu pažnju posvećuju nevesti, koja se po prvi put fotografiše zasebno a njena raskošna bela haljina i dug veo se naročito ističu.

1935. godina

Nakon Drugog svetskog rata, usled slabog ekonomskog stanja društva, venčanja su bila dosta skromna i jednostavna, bez crkvenih ceremonija i prisustva šire familije. Neveste tih godina uglavnom ne nose venčanice, posebno ne raskošne kao one iz predhodnog perioda. Šta više, sačuvano je dosta fotografija gde su mladenci obučeni u uniforme, umesto svečanih odela.

1958. godina

1950. godina

Sedamdesetih godina XX veka, fotografija u potpunosti ulazi u svakodnevni život pojedinca i više ne predstavlja simbol ekonomskog statusa, već je svako ko je želeo mogao njome da se bavi. Tako tih godina venčanja fotografišu profesionalci i amateri istovremeno. Spontanost i opuštenost postaju glavne karakteristike tih venčanih fotografija. Žene postaju samostalnije, a moda venčanica  se znatno menja - njihove haljine su tada bile jednostavne ali znatno kraće.

1974. godina

Devetesete godine XX veka, doneće možda i jednu dozu kiča, prenaglašenosti svadbene ceremonije i ponovno poziranje pred fotografskim objektivom. 

Novije tehnologije i mogućnost izrade beskrajno mnogo fotografija učinile su da se više eksperimentiše. Internet je omogućio brže širenje infrmacija i veći izvor ideja, pa danas imamo priliku da vidimo bezbroj neobičnih ambijenata i kreativnost u svakom pogledu, od romantičnih do slučajno/namerno komičnih slika. Fotografski objektivi beleže sve, od najsitnijih detalja na venčanici, bidermajeru, u dekoraciji prostora, preko velikog broja slika samih mladenaca, do spontanih fotografija svadbene zabave. I pored velikog broja načinjenih fotografija, one simbolički ni danas nisu izgubile vrednost. One se posebno čuvaju i nanovo gledaju, iz generacije u generaciju.  

Venčana fotografija je prešla dug put, od tipizirane ukočenosti, preko reporterskih do romantičnih predstava, čuvajući u svakom trenutku simboličku vrednost - spoj budućih roditelja i porodičnog kontinuiteta. I kako Milanka Todić kaže: " Samo na venčanim fotografijama ostali su zauvek svi parovi koji su se u životu ili smrti rastavili."

Osnovna literatura: Milanka Todić i Vesna Dušanović, Na ludom kamenu, Beograd 2002. godine