Propercija de Rosi

Renesansa predstavlja kulturnu evoluciju čoveka i prelaz iz srednjeg veka u neko novije doba. Ona je jedno od najkreativnijih i najplodnijih istorijskih razdoblja u kojem je čovek okrenut ka istraživanju samoga sebe. U renesansi se razvijaju svi vidovi umetnosti, počev od slikarstva, skulpture, arhitekture, preko poezije do muzike, a sa druge strane razvijaju se i različite nauke. Svi ti segmenti stvaralaštva  okrenuti su ka samom čoveku, za razliku od srednjeg veka gde je svako stvaralaštvo bilo inspirisano Bogom. Čovek je bio centar svega pa otuda i potiče naziv humanizam i renesansa. Bio je to period buđenja i preporoda.

Ipak, lako se uočava da su u renesansnom svetu vladali muškarci. Ženama je bilo zabranjeno da učestvuju u javnom životu. Ceo svet koji je renesansna žena imala bio je unutar kuće, i u tom svetu one su imale nekoliko uloga: ulogu ćerke, supruge, majke, udovice. Renesansna žena je bila pod kontrolom roditelja, a kasnije muža, kojeg gotovo po pravilu nije sama birala. One koje se pak nisu udavale, ostajale su u kući muških rođaka ili su odlazile u manastir. Pristojnost, poslušnost i upravljanje domaćinstvom je bilo nešto što se očekivalo od svih renesansnih dama, bez obzira na klasnu pripadnost. U takvom svetu, gde je muška dominacija sveprisutna, ženama je bilo mesto u kući, pa je bilo bilo je gotovo nezamislivo da se žena školuje i da se bavi umetnošću ili naukom. Ipak, ostalo je zabeleženo oko tridesetak imena žena iz ovog perioda koje su dale svoj doprinos umetničkom stvaralaštvu. 

Jedna od njih, posebno interesantna je Propercija de Rosi. Svoju sklonost ka umetnosti je pokazala od maloh nogu. Nije bila umetnički školovana, ali je prošla obuku u radionici Markantonia Rejmondija, kod kojeg je savladala osnove anatomije, što se vidi u njenim kasnijim delima. Ona je posebno interesantna iz prostog razloga, zato što se bavila skulpturom! S obzirom na to da je bilo nezamislivo da se žena bavi tako teškim i prljavim poslom, Propercija je morala da traži nove načine kako bi se umetnički izrazila. 

Tu dovitljivost i keativnost pokazuje jedno od njenih najzanimljivijih dela, grb porodice Grasi. Izrađen je u filigranskoj tehnici od srebra, u vidu krunisanog dvoglavog orla. Ono što se odmah uočava jesu mali braon umeci sa predstavama biblijskih ličnosti. Te predstave su urađene u košticama breskve. Iako pred sobom ima malu površinu za iskazivanje ideja, umetnica pokazuje izvanredan talenat, marljivost i strpljenje. Na nekim od njih predstavila je i po nekoliko ličnost. Vazari kaze da je bilo sigurno pravo čudo videti na tako maloj površini, kao što je koštica breskve, čitavu Hristovo stradanje.

Grb porodice Grasi

  

Detalj sa grba

Iako su mnoga njena dela izgubljena, pored ovog grba, sačuvano je i nekoliko privezaka koje pokazuju izuzetan rad na košticama voća, najčešće breske ili šljive.

Privezak sa košticom 

Josif i Potifarova žena,
mermerni reljef u crkvi San Petronijo.

Propercija de Rosi se nije na tome zaustavila. Njena želja da se bavi umetnošću je bila jača od tadašnjih postulata društva, pa se hrabro odlučila da se prijavi na javni konkurs za izradu reljefa za crkvu San Petronijo u Bolonji 1520. godine. Svojim izvanrednim talentom, uspela je da se izbori za prvo mesto. Reljef koji je tom prilikom uradila predstavljao je starozavetne priče o  Josifu i Potifarovoj ženi i Poseta kraljice od Sabe kralju Solomonu. Na ovim predstavama u mermeru, jasno se vidi Propercijno poznavanje anatomije. Vazari je smatrao da je predstava Josifa i Potifarove žene na neki način njen autoportret, i da je ovo ujedno i priča o njenoj nesrećnoj ljubavi prema Antoniju Malvasii. Kao o većini žena iz ovog perioda, tako i o Properciji ne znamo mnogo, tako da se Vazarijeve reči ne mogu sa sigurnošću tvrditi. 

Poseta kraljice od Sabe caru Solomonu (levo)
Josif i Potifarova žena (desno)

O njenom umetničkom potencijalu i izvanrednom talentu govori i činjenica da je jedina žena o kojoj Vazari pisao u svijim Životima bila upravo Propercija. On piše da je ona bila žena izvanrednog talenta i da su joj zavideli mnogi, kako  žene, tako i muškarci. Posebno ju je ponižavao Aspertini, koji je uticao na to da je često plate manje u odnosu na njene muške kolege. Njegovo nipodaštavanje Propercijinog rada i ličnosti je bilo toliko da bi se u današnje vreme takvo ponašanje smatralo uhođenjem i uznemiravanjem.

Uradila je još nekoliko umetničkih dela i uspela je da dosegne najviše savršenstvo u svemu što je radila. Za njen plemeniti intelekt i talenat čuo je i Papa Klement VII, koji se raspitivao o njoj i njenom radu želevši da je unajmi za posao. Ali je upravo u tom periodu, oko 1530. godine, ona je umrla, potpuno sama i siromašna, najverovatnije od kuge. 

Iako je njen talenat neosporan i njeno malo, ali kvalitetno stvaralaštvo izvanredno, istoričari umetnosti ni danas nemaju puno informacija o njenom životu.  Godina njenog rođenja, pa čak i smrti se samo nagađa. Mnoga njena dela su izgubljena, ali ono što sa sigurnošću znamo da je stvorila njena ruka dovoljno govori o Propercijinom umetničkom potencijalu, koji se zasigurno nije u potpunosti razvio.