Islamska država se od nastanka 622. godine, za manje od jedanog veka vladavine proširila na tri kontinenta. Utvrdivši svoju vlast u jugo-zapadnoj Aziji, muslimanska teritorija se proširila na severni deo afričkog kontinenta. Odatle Mavri (islamizovano afričko stanovništvo) 711. godine prelaze na Iberijsko poluostrvo, gde ih je dočekala već poklekla Vizigotska kraljevina. Muslimanska vojska je za svega nekoliko godina uspela da osvoji gotovo celo poluostvo, do severa, gde su ih zaustavile ujedinjene vojske Eda i Karla Martela. Odlučujuća bitka odigrala se 732. godine kod Poatjea, koja u istoriji Evrope predstavlja jednu od najbitnijih bitaka, jer je tada konačno zaustavljeno dalje napredovanje islamske vojske. Ipak, muslimanska vlast se na teritoriji današnje Španije zadržala do 1498. godine, a iz tog perioda ostalo je neprocenjivo kulturno nasleđe.
Kada se muslimanska vojska iskrcala na Iberijsko poluostrvo, njihov vođa Tarik ibn Zaid je na jednoj steni izgradio tvrđavu koji su Mavri zvali Gebel al-Tarik (Tarikova planina), što su Evropljani kasnije preimenovali u Gibraltar. Njihova osvajanja su brzo napredovala, jer je hrišćanska država pod vlašću vizigotskog kralja Roderiha bila znatno oslabljena. Zbog stogih antisemitskih zakona iz perioda vizigotske vladavine, jevrejsko stanovništvo je muslimanske osvajače dočekalo raširenih ruku. Tako su muslimani brzo i lako osvajali gradove i teritorije i to ne samo vođenjem ratova, već i sklapanjem mirovnih ugovora. Teritorija poluostrva koja je bila pod njihovom vlašću u periodu od 711. do 1492. godine nazivala se Al Andaluz, sa glavnim gradom u Kordobi. Abd-er-Rahman I, omejadski princ, koji je uspeo da izbegne krvavo svrgavanje svoje loze sa vlasti od Abasida u Aziji, došao je u Španiju i uspeo da se utvrdi kao prvi nezavisni vladar Al Andaliza 756. godine.
Za vreme njegove vladavine, muslimani su pokazali značajnu toleranciju prema tzv. Biblijskom narodu. Svi hrišćani su mogli da neguju svoja verska uverenja i da žive starim načinom života dokle god su poštovali muslimanske vladare. Gotovo nikad nije ispoljavana brutalnost nad stanovništvom, kakva će biti viđena prilikom osvajanja Jerusalima 1099. godine od strane hrišćana. Porezi nisu povećavani u odnosu na one iz vizigotskog perioda, a zemljište je oduzimano samo onima koji su pružali aktivan otpor. Muslimanski zakoni su se razvijali u pravnu nauku i predstavljali su poboljšane u odnosu na neliberalni vizigotski režim, pa je njihovo sudstvo zapravo bilo najkompetentnije u Evropi tog doba. I Jevreji su živeli u u miru sa osvajačima i dospevali na jake državne položaje. (Po povratku hrišćanske vlasti na ovim prostorima u XIV veku, Jevreji će biti proterani sa poluostrva, što će izazvati njihove velike seobe, a veliki broj njih će se doseliti na Balkansko poluostrvo.)
Hrišćani i muslimani su slobodno mogli da sklapaju brakove između sebe, često su zajedno slavili praznike, čak su i hrišćani iz Evrope slobodno mogli da dolaze u Kordobu i druge gradove. U vreme mira i humanih zakona, hrišćani nikada nisu morali da prihvate Kuran i da se odreknu Jevanđelja. Međutim, pošto je prelazak u islam značilo dobijanje mnogih povlastica, sve veći broj hrišćana je prelazio u drugu veru. Sa druge stane, i oni koji nisu prihvatili islamsku veroispovest, brzo su potpadali pod arapski uticaj, prihvatajući određene modele ponašanja: slušala se arapska muzika, čitala se arapska poezija, sve veći broj hrišćana koristio je arapsko pismo... Ovi hrišćani postali su poznati pod nazivom Mozarabi – nemuslimani koji su prihvatili muslimanske običaje i arapski jezik.
Sam Abd-er-Rahman I bio je romantična ličnost i veliki ljubitelj umetnosti, a pod njegovim pokroviteljstvom procvetao je originalan stil poznat kao špansko-mavarski. Jedan od najlepših primera ovog stila jeste Velika džamija u Kordobi čija je gradnja započeta 785. godine. Rimljani su u Kordobi podigli hram bogu Janusu koji su hrišćani zamenili katedralom. Abd-er-Rahman I je hrišćanima platio za ovu lokaciju, porušio postojeću katedralu i izgradio veličanstvenu džamiju. On je umro dve godine nakon polaganja temelja, ali su njegovi naslednici nastavili izgradnju sve do al-Mensura. Devetnaest portala sa potkovičastim lukovima vodilo je u raskošno dvorište ove džamije. U samoj džamiji se nalazilo čak 1290 stubova od porfira, alabastera ili mermera, koji su prostor delili na jedanaest brodova. Pod i zidovi bili su ukrašeni mozaicima, a drvena tavanica bila je izrezbarena u kartuše na kojima su se nalazili natpisi iz Kurana. Sa tavanice je visilo 200 svećnjaka sa 7000 časica mirisnog ulja, napajanih iz rezervoara ulja u naopako okrenutim hrišćanskim zvonima. Najveće umeće umetnici su pokazali na izradi mihraba i propovedaonice koji su imali na hiljade pločica od slonovače, zlatne natpise i ornamentiku. Iako dosta elemenata nedvosmisleno upućuje na islamsku umetnost, potpuno isključivanje domaće španske tradicije nije bilo moguće. Tako se u arhitekturi mogu uočiti elementi potkovičastog luka koji se koriste u arhitekturi Vizigota, a i sama tehnika izgradnje potiče iz vizigotske tradicije. Ova građevina je doživela znatna poboljšanja za vreme vladavine Abd-er-Rahmanovih naslednika, naročito u X veku, kada je Kordoba postala sedište španskog intelektualnog života. Posle rekonkiste, hrišćani su je 1238. godine ponovo pretvorili u katedralu, ali dok je bila dzamija, smatrana je najlepšim muslimanskim hramom na svetu.
Još jedan od njegovih najranijih poduhvata bio je akvadukt koji je Kordobu snabdevao obiljem sveže vode, i omogućio da se svuda po gradu rasporede brojne fontane i urede vrtovi. Prvi omejadski princ je za sebe izgradio i Palatu Risafah sa ogromnim vrtom, po ugledu na palatu iz Damaska. Kasnije su njegovi naslednici ovde gradili i druge objekte nazivajući ih maštovitim imenima: Palata ljubavnika, zadovoljstva, cveća... Zdanja su se zatim nizala jedna za drugim, mada je iz ovog perioda sačuvano malo toga. Kordoba je iz ovog perioda imala i Alkazar (al-qasr, od latinske reči castrum – dvorac) koji je predstavljao jedinstvenu kombinaciju palate i tvrđave. Mnogi su opislivali ovo zdanje da je jednako po lepoti i raskoši sa palatama iz Neronovog Rima, sa veličanstvenim portalima, mermernim stubovima, mozaičkim podovima, pozlaćenim tavanicama i suptilnom dekoracijom. Alkazar će kasnije biti izgrađen u Sevilji, gde je jedino i sačuvan.
Svi muslimanski vladari na tlu Španije bili su patroni umetnosti, ali su za vreme vladavine Abd-er-Rahmana III (912-961) umetnost, kultura i nauka dosegle vrhunac. On je 936. godine započeo izgradnju svog velelepnog sedišta u blizini Kordobe, Medine al Zahre (“dragulja”), danas poznatu kao arheološko nalazište Stara Kordoba. Ovo je zapravo, bio grad-palata sa sedištem vladara u najraskošnijoj palati, privatnim kućama za aristokratiju, prostranim vrtovima i vinogradima, džamijom i haremom koji je mogao da primi na hiljade žena. Vrtovi su imali veliki broj fontana i bazena, jer su muslimani smatrali da je žubor vode muzika za sebe, da podstiče spokojstvo, razmišljanje i bolje razumevanje sveta oko sebe. Za gradnju ovog “dragulja” donošen je mermer iz Kartagine. Iz Carigrada i Rima donošeni su stubovi pa čak i zlatne statue i reljefi sa predsavama ljudskih figura. Na suprotnom kraju grada al-Mansur je nešto kasnije izgradio al-Zahru, koja je takođe bila grad plemića i konkubina. Nažalost, oba kompleksa su danas arheološka nalazišta jer su porušena 1010. godine.
Hakam II (961-976) je intezivno radio na ukrašavanju Kordobe i drugih gradova, jer mu nisu pretili ni spoljašnji ni unutrašnji problemi. Za vreme njegove vladavine nizale su se džamije, bolnice, škole sa besplatnom nastavom za siromašne, kao i javna kupatila i skloništa. Univerzitet u Kordobi je tada postao najveći obrazovni centar i vrh španskog intelektualnog života. Deseti vek je, inače, perod intelektualnog uspona i u drugim gradovima u al-Andaluzu. Granada, Toledo i Sevilja su vrveli od pesnika, filozofa, učenjaka, teologa, istoričara i bibliotekara. Svi ovi gradovi, ukrašeni svetlucavim kupolama i pozlaćenim minaretima, čini li su muslimansku Španiju najurbanijom državom u Evropi. Ulice su bile popločane i sa uzdignutim trotoarima, čak i osvetljene noću!
Ono što se i danas prvo uoči pri dolasku u Granadu jeste svakako Alhambra, mavarsko arhitektonsko čudo, španski Akropolj kako ga mnogi opisuju. To je zapravo skup palata, kraljevskih rezidencija, dvorišta i vrtova sa puno palmi, limunovih i narandžinih stabala povezanih tako da kod posetioca bude osećaj mira i spokojstva. Građena je od rumenog kamena, kakve su boje i stene na obali, pesak na plaži, čak i školjke. Alhambra u bukvalnom prevodu sa arapskog i znači “crvena”. Mavarski stil ovde doseže svoj poslednji stadijum savršenosti. Njen najraskošniji deo, Dvorište lavova i prostorije oko njega, bio je sagrađen u periodu 1354-1391. godine. Vitki stubovi nose neobične lukove koji kao da si izgrađeni od paučinastih ornamenata. Na gotovo čitavoj unutrašnjoj površini je ista čipkasta dekoracija urađena u štuko-malteru. Bio je to “ženski” stil koji ne teži impresivnoj snazi kao u džamiji u Kordobi, već tananoj lepoti čija je snaga koncentrisana u dekoraciji. Međutim, iako velelepno zdanje, ovaj kompleks je posle rekonkiste bio zapušten i služio je za prebivalište Cigana čergara. Tek početkom XIX veka ovim mestom bio je impresioniran američki pisac i diplomata Irving Vašington, koji je za sobom ostavio slavne “Priče iz Alhambre”. Upravo su ove priče doživele enormnu popularnost u to doba, što je španske vlasti navelo da obnove čitav kompleks. Iako je dosta toga nažalost izgubljeno, Alhambra i danas zasenjuje svojom lepotom.
Uticaj muslimana na hrišćane tog doba bio je raznovrstan. Hrišćanska Evropa je od muslimana dobila razna jela, pića, lekove, oružje, heraldiku, umetničke elemente, zakone, običaje, a često i reči za ove navedene stvari: orange, lemon, sugar, bazaar, arabesque itd. Izuzetno popularna igra šah potiče iz Indije, ali je u Evropu preneta putevima islama, odakle su i potekli neki termini: “šah mat” na persijskom jeziku znači “kralj je mrtav”. Muslimanska nauka je sačuvala i razvijala grčku matematiku, hemiju i medicinu, i tako obogaćene prenela na evropsko područje. Pod muslimanskim vođstvom, poljoprivreda se u Španiji razvijala daleko ispred hrišćanske Evrope, jer su koristili najnovije priručnike iz agronomije i stalno radili na unapređenju. Tako su, primera radi, spori volovi bili zamenjeni mulama ili konjima. Takođe su mnoge kulture biljaka prenete iz Azije u Evropu, poput breskve, urme, heljde, nara, spanaća, trešnje, smokve, mirisne smole... Zahvaljujući sistemu intezivnog navodnjavanja, koji je bio u primeni širom islamskog sveta, u Španiji su gajeni pamuk, pirinač, šećerna trska i druge biljke koje su u velikoj meri zavisile od vode. Povrtnjaci i vrtovi, psebno oko većih gradova poput Kordobe, Granade i Valensije, činile su tzv. “vrtne pege sveta”.
Na ovim područjima cvetao je i ručni rad. U Kordobi se izrađivala posebna koža za obućare širom Evrope, i bila je poznata i nadaleko cenjena kao “kordobska koža”. Mavarski tepisi, jastuci, svilene zavese imali su verne kupce svuda. Muslimani su koristili kutije od slonovače i srebra. Sam čin izrade stvari u tako retkom i skupocenom materijalu kao što je slonova kost, bio je moćan. Hrišćani su se divili tako sofisticiranoj i elegantnoj izradi, a najbolji dokaz tog divljenja može se naći u crkvenim riznicama koje su pune ovakvih kutija. Dakle, dok je crkva propagirala otuđenost između hrišćanskog i muslimanskog stanovništva, crkvene riznice otkrivaju divljenje i razumevanje za islamsku umetnost. Ovde ipak treba napomenuti da, iako potiču iz islamske umetnosti, u hrišćanskim rukama ovi predmeti menjaju svoju namenu – mogli su se koristiti kao kivot, relikvijar, putir, tanjir i sl.
Sa druge strane, Arapi ipak nisu tako olako prihvatali hrišćanske običaje, i šta više, smatrali su da svi hrišćani koji su prešli u islam samo prljaju tu veru. Iza tih racionalnih i humanih odnosa između ove dve verske grupe, ipak je tinjala neugasiva mržnja zasnovana prvenstveno na verovanju u drugog Boga. Upravo ta mržnja je kulminirala kasnije u Krstaškim ratovima. Do tragične netrpeljivosti svakako nije dolazilo, sve do kraja X veka. Tada na vlast dolazi Abu Amira al Mansura koji drastično menja postojeće zakone, naročito one koje se odnose na hrišćane. Tako muslimanima nije bilo dozvoljeno da razgovaraju sa pripadnicima hrišćanske veroispovesti (sem iz daleka), na ulicama je hrišćanin uvek morao da propusti muslimana. Hrišćanske kuće morale su da se grade niže od islamskih, a nove crkve pa čak ni sinagoge nisu mogle da se grade, niti su se mogla čuti zvona sa katedrala. Zakoni su bili toliko surovi da bi svaki musliman koji pređe u hrišćanstvo bio osuđen na smrt. Sve je to izazvalo burne reakcije naroda, koji kreće sa severa u ponovno osvajanje španskih oblasti. Usledio je progon muslimanskog stanovništva, u istoriji je to poznato kao španska Rekonkista (šp. Reconquista). Do sredine XIII veka, muslimanske teritorije u Španiji bile su znatno smanjene, a krajem XV veka muslimansko stanovništvo bilo je u potpunosti proterano sa poluostrva.
Uspon i pad islamske civilizacije na Iberijskom poluostrvu jedan je od značajnih fenomen u istoriji. Pet vekova, od VIII do XIII, islam je u Evropi prednjačio u pogledu moći, humanih zakona, prefinjenosti ponašanja, standardu života i verskoj toleranciji, u umetnosti, književnosti, medicini ,školstvu, filozofiji.... Za vreme vladavine Abd er-Rahmana III (912-961. godine) španska islamska država dosegla je vrhunac svoje moći. Bilo je to doba kada su svi, bez obzira na veroispovest, zajedno doprinosili procvatu književnosti, astronomije, medicine i mnogih drugih disciplina. Nigde drugde nije postojao tako dug i prisan odnos između tri velike vere.
Za vreme njegove vladavine, muslimani su pokazali značajnu toleranciju prema tzv. Biblijskom narodu. Svi hrišćani su mogli da neguju svoja verska uverenja i da žive starim načinom života dokle god su poštovali muslimanske vladare. Gotovo nikad nije ispoljavana brutalnost nad stanovništvom, kakva će biti viđena prilikom osvajanja Jerusalima 1099. godine od strane hrišćana. Porezi nisu povećavani u odnosu na one iz vizigotskog perioda, a zemljište je oduzimano samo onima koji su pružali aktivan otpor. Muslimanski zakoni su se razvijali u pravnu nauku i predstavljali su poboljšane u odnosu na neliberalni vizigotski režim, pa je njihovo sudstvo zapravo bilo najkompetentnije u Evropi tog doba. I Jevreji su živeli u u miru sa osvajačima i dospevali na jake državne položaje. (Po povratku hrišćanske vlasti na ovim prostorima u XIV veku, Jevreji će biti proterani sa poluostrva, što će izazvati njihove velike seobe, a veliki broj njih će se doseliti na Balkansko poluostrvo.)
Hrišćani i muslimani su slobodno mogli da sklapaju brakove između sebe, često su zajedno slavili praznike, čak su i hrišćani iz Evrope slobodno mogli da dolaze u Kordobu i druge gradove. U vreme mira i humanih zakona, hrišćani nikada nisu morali da prihvate Kuran i da se odreknu Jevanđelja. Međutim, pošto je prelazak u islam značilo dobijanje mnogih povlastica, sve veći broj hrišćana je prelazio u drugu veru. Sa druge stane, i oni koji nisu prihvatili islamsku veroispovest, brzo su potpadali pod arapski uticaj, prihvatajući određene modele ponašanja: slušala se arapska muzika, čitala se arapska poezija, sve veći broj hrišćana koristio je arapsko pismo... Ovi hrišćani postali su poznati pod nazivom Mozarabi – nemuslimani koji su prihvatili muslimanske običaje i arapski jezik.
Sam Abd-er-Rahman I bio je romantična ličnost i veliki ljubitelj umetnosti, a pod njegovim pokroviteljstvom procvetao je originalan stil poznat kao špansko-mavarski. Jedan od najlepših primera ovog stila jeste Velika džamija u Kordobi čija je gradnja započeta 785. godine. Rimljani su u Kordobi podigli hram bogu Janusu koji su hrišćani zamenili katedralom. Abd-er-Rahman I je hrišćanima platio za ovu lokaciju, porušio postojeću katedralu i izgradio veličanstvenu džamiju. On je umro dve godine nakon polaganja temelja, ali su njegovi naslednici nastavili izgradnju sve do al-Mensura. Devetnaest portala sa potkovičastim lukovima vodilo je u raskošno dvorište ove džamije. U samoj džamiji se nalazilo čak 1290 stubova od porfira, alabastera ili mermera, koji su prostor delili na jedanaest brodova. Pod i zidovi bili su ukrašeni mozaicima, a drvena tavanica bila je izrezbarena u kartuše na kojima su se nalazili natpisi iz Kurana. Sa tavanice je visilo 200 svećnjaka sa 7000 časica mirisnog ulja, napajanih iz rezervoara ulja u naopako okrenutim hrišćanskim zvonima. Najveće umeće umetnici su pokazali na izradi mihraba i propovedaonice koji su imali na hiljade pločica od slonovače, zlatne natpise i ornamentiku. Iako dosta elemenata nedvosmisleno upućuje na islamsku umetnost, potpuno isključivanje domaće španske tradicije nije bilo moguće. Tako se u arhitekturi mogu uočiti elementi potkovičastog luka koji se koriste u arhitekturi Vizigota, a i sama tehnika izgradnje potiče iz vizigotske tradicije. Ova građevina je doživela znatna poboljšanja za vreme vladavine Abd-er-Rahmanovih naslednika, naročito u X veku, kada je Kordoba postala sedište španskog intelektualnog života. Posle rekonkiste, hrišćani su je 1238. godine ponovo pretvorili u katedralu, ali dok je bila dzamija, smatrana je najlepšim muslimanskim hramom na svetu.
 |
| Džamija u Kordobi ( slika preuzeta sa sajta www.fotopedia.com) |
Još jedan od njegovih najranijih poduhvata bio je akvadukt koji je Kordobu snabdevao obiljem sveže vode, i omogućio da se svuda po gradu rasporede brojne fontane i urede vrtovi. Prvi omejadski princ je za sebe izgradio i Palatu Risafah sa ogromnim vrtom, po ugledu na palatu iz Damaska. Kasnije su njegovi naslednici ovde gradili i druge objekte nazivajući ih maštovitim imenima: Palata ljubavnika, zadovoljstva, cveća... Zdanja su se zatim nizala jedna za drugim, mada je iz ovog perioda sačuvano malo toga. Kordoba je iz ovog perioda imala i Alkazar (al-qasr, od latinske reči castrum – dvorac) koji je predstavljao jedinstvenu kombinaciju palate i tvrđave. Mnogi su opislivali ovo zdanje da je jednako po lepoti i raskoši sa palatama iz Neronovog Rima, sa veličanstvenim portalima, mermernim stubovima, mozaičkim podovima, pozlaćenim tavanicama i suptilnom dekoracijom. Alkazar će kasnije biti izgrađen u Sevilji, gde je jedino i sačuvan.
 |
| Alkazar u Kordobi (slika preuzeta sa sajta www.artencordoba.com) |
 |
| Medina al Zahra |
Hakam II (961-976) je intezivno radio na ukrašavanju Kordobe i drugih gradova, jer mu nisu pretili ni spoljašnji ni unutrašnji problemi. Za vreme njegove vladavine nizale su se džamije, bolnice, škole sa besplatnom nastavom za siromašne, kao i javna kupatila i skloništa. Univerzitet u Kordobi je tada postao najveći obrazovni centar i vrh španskog intelektualnog života. Deseti vek je, inače, perod intelektualnog uspona i u drugim gradovima u al-Andaluzu. Granada, Toledo i Sevilja su vrveli od pesnika, filozofa, učenjaka, teologa, istoričara i bibliotekara. Svi ovi gradovi, ukrašeni svetlucavim kupolama i pozlaćenim minaretima, čini li su muslimansku Španiju najurbanijom državom u Evropi. Ulice su bile popločane i sa uzdignutim trotoarima, čak i osvetljene noću!
Ono što se i danas prvo uoči pri dolasku u Granadu jeste svakako Alhambra, mavarsko arhitektonsko čudo, španski Akropolj kako ga mnogi opisuju. To je zapravo skup palata, kraljevskih rezidencija, dvorišta i vrtova sa puno palmi, limunovih i narandžinih stabala povezanih tako da kod posetioca bude osećaj mira i spokojstva. Građena je od rumenog kamena, kakve su boje i stene na obali, pesak na plaži, čak i školjke. Alhambra u bukvalnom prevodu sa arapskog i znači “crvena”. Mavarski stil ovde doseže svoj poslednji stadijum savršenosti. Njen najraskošniji deo, Dvorište lavova i prostorije oko njega, bio je sagrađen u periodu 1354-1391. godine. Vitki stubovi nose neobične lukove koji kao da si izgrađeni od paučinastih ornamenata. Na gotovo čitavoj unutrašnjoj površini je ista čipkasta dekoracija urađena u štuko-malteru. Bio je to “ženski” stil koji ne teži impresivnoj snazi kao u džamiji u Kordobi, već tananoj lepoti čija je snaga koncentrisana u dekoraciji. Međutim, iako velelepno zdanje, ovaj kompleks je posle rekonkiste bio zapušten i služio je za prebivalište Cigana čergara. Tek početkom XIX veka ovim mestom bio je impresioniran američki pisac i diplomata Irving Vašington, koji je za sobom ostavio slavne “Priče iz Alhambre”. Upravo su ove priče doživele enormnu popularnost u to doba, što je španske vlasti navelo da obnove čitav kompleks. Iako je dosta toga nažalost izgubljeno, Alhambra i danas zasenjuje svojom lepotom.
 |
| Alhambra, slika preuzeta sa sajta www.fotopedia.com |
Uticaj muslimana na hrišćane tog doba bio je raznovrstan. Hrišćanska Evropa je od muslimana dobila razna jela, pića, lekove, oružje, heraldiku, umetničke elemente, zakone, običaje, a često i reči za ove navedene stvari: orange, lemon, sugar, bazaar, arabesque itd. Izuzetno popularna igra šah potiče iz Indije, ali je u Evropu preneta putevima islama, odakle su i potekli neki termini: “šah mat” na persijskom jeziku znači “kralj je mrtav”. Muslimanska nauka je sačuvala i razvijala grčku matematiku, hemiju i medicinu, i tako obogaćene prenela na evropsko područje. Pod muslimanskim vođstvom, poljoprivreda se u Španiji razvijala daleko ispred hrišćanske Evrope, jer su koristili najnovije priručnike iz agronomije i stalno radili na unapređenju. Tako su, primera radi, spori volovi bili zamenjeni mulama ili konjima. Takođe su mnoge kulture biljaka prenete iz Azije u Evropu, poput breskve, urme, heljde, nara, spanaća, trešnje, smokve, mirisne smole... Zahvaljujući sistemu intezivnog navodnjavanja, koji je bio u primeni širom islamskog sveta, u Španiji su gajeni pamuk, pirinač, šećerna trska i druge biljke koje su u velikoj meri zavisile od vode. Povrtnjaci i vrtovi, psebno oko većih gradova poput Kordobe, Granade i Valensije, činile su tzv. “vrtne pege sveta”.
Na ovim područjima cvetao je i ručni rad. U Kordobi se izrađivala posebna koža za obućare širom Evrope, i bila je poznata i nadaleko cenjena kao “kordobska koža”. Mavarski tepisi, jastuci, svilene zavese imali su verne kupce svuda. Muslimani su koristili kutije od slonovače i srebra. Sam čin izrade stvari u tako retkom i skupocenom materijalu kao što je slonova kost, bio je moćan. Hrišćani su se divili tako sofisticiranoj i elegantnoj izradi, a najbolji dokaz tog divljenja može se naći u crkvenim riznicama koje su pune ovakvih kutija. Dakle, dok je crkva propagirala otuđenost između hrišćanskog i muslimanskog stanovništva, crkvene riznice otkrivaju divljenje i razumevanje za islamsku umetnost. Ovde ipak treba napomenuti da, iako potiču iz islamske umetnosti, u hrišćanskim rukama ovi predmeti menjaju svoju namenu – mogli su se koristiti kao kivot, relikvijar, putir, tanjir i sl.
Sa druge strane, Arapi ipak nisu tako olako prihvatali hrišćanske običaje, i šta više, smatrali su da svi hrišćani koji su prešli u islam samo prljaju tu veru. Iza tih racionalnih i humanih odnosa između ove dve verske grupe, ipak je tinjala neugasiva mržnja zasnovana prvenstveno na verovanju u drugog Boga. Upravo ta mržnja je kulminirala kasnije u Krstaškim ratovima. Do tragične netrpeljivosti svakako nije dolazilo, sve do kraja X veka. Tada na vlast dolazi Abu Amira al Mansura koji drastično menja postojeće zakone, naročito one koje se odnose na hrišćane. Tako muslimanima nije bilo dozvoljeno da razgovaraju sa pripadnicima hrišćanske veroispovesti (sem iz daleka), na ulicama je hrišćanin uvek morao da propusti muslimana. Hrišćanske kuće morale su da se grade niže od islamskih, a nove crkve pa čak ni sinagoge nisu mogle da se grade, niti su se mogla čuti zvona sa katedrala. Zakoni su bili toliko surovi da bi svaki musliman koji pređe u hrišćanstvo bio osuđen na smrt. Sve je to izazvalo burne reakcije naroda, koji kreće sa severa u ponovno osvajanje španskih oblasti. Usledio je progon muslimanskog stanovništva, u istoriji je to poznato kao španska Rekonkista (šp. Reconquista). Do sredine XIII veka, muslimanske teritorije u Španiji bile su znatno smanjene, a krajem XV veka muslimansko stanovništvo bilo je u potpunosti proterano sa poluostrva.
 |
| Predaja Gradane katoličkim kraljevima, Francisko Otiz |
Uspon i pad islamske civilizacije na Iberijskom poluostrvu jedan je od značajnih fenomen u istoriji. Pet vekova, od VIII do XIII, islam je u Evropi prednjačio u pogledu moći, humanih zakona, prefinjenosti ponašanja, standardu života i verskoj toleranciji, u umetnosti, književnosti, medicini ,školstvu, filozofiji.... Za vreme vladavine Abd er-Rahmana III (912-961. godine) španska islamska država dosegla je vrhunac svoje moći. Bilo je to doba kada su svi, bez obzira na veroispovest, zajedno doprinosili procvatu književnosti, astronomije, medicine i mnogih drugih disciplina. Nigde drugde nije postojao tako dug i prisan odnos između tri velike vere.
No comments:
Post a Comment