Ne slažem se sa tim što govoriš, ali ću do smrti braniti tvoje pravo da to slobodno kažeš

Fransoa Mari Arue – književnik, filozof, duhovni prosvetitelj, kritičar crkve i društva i veliki borac za građanska prava, bio je poznatiji pod pseudonimom Volter. Svoj burni život živeo je tokom 18. veka, ali se slobodno može reći da je on najviše zaslužan za to što i danas možemo govoriti o toleranciji. Volter je bio u isto vreme mudrac i drzak čovek burnog duha koji mu je, na kraju krajeva, često stvarao mnoge probleme; neko koga su mnogi poštovali i koga su beskrajno kritikovali.

Ovde će biti reči o dve njegove predstave u skulpturi koje, svaka na svoj način, suštinski predstavljaju njegovu ličnost i sve ono za šta se borio.

Volter je bio član jednog neobičnog društva pod nazivom Republika pisama. To je termin koji je označavao imaginarni prostor u kojem slobodnomisleći ljudi  dobijaju priliku da preko pisama razmenjuju svoje ideje. Republika pisama počela je kao mreža privatne prepiske i evoluirala u složeniji institucioni sistem novina i akademskih časopisa. Članovi ovog duštva su aprila 1770. godine, doneli odluku da podignu statuu u čast Voltera. Iako je do jula iste godine bilo je sakupljeno više nego dovoljno novca, prilivi su konstantno nastavljeni kroz celu 1770. čak sve do kraja 1773.godine. Za ovaj projekat angažovan je jedan od najvećih skulptora tog doba, Žan Batist Pigal koji je nosio titulu kraljevskog skulptora. Tako je podizanje ovog spomenika trebalo zasigurno da zabeleži uspeh. Ipak, sama statua imala je sasvim drugačiju priču.

Pigalova statua Voltara nije bila završena sve do 1776. godine, odnosno  četiri godine posle dogovorenog datuma. Još veći problem bio je taj, što i kada je bila završena nije bilo adekvatnog mesta za nju.  Naime, ono što je počelo kao velika ideja koja je privukla pažnju publike, ne samo u Francuskoj nego i u celoj Evropi, pa čak i u Severnoj Americi, na kraju se suočila sa gubitkom interesovanja i odobrenja. Kada je javnosti prikazana statua u čast Voltara, njegovom doprinosu, literarnim dostignućima i njegovim humanim aktivnostima, javnost je bila blagorečeno nezadovoljna. Pigal je dao sebi toliko umetničke slobode da ovog velikog čoveka  iskleše nagim. Ovaj akt nije čak ni klasično idealizovan već naprotiv, potpuno naturalistički predstavlja mršavo telo sedamdesetogodišnjeg filozofa.

Pigal predstavlja Voltera kao građanina - on nije svetac, niti kralj, on je čovek kao i svi drugi. Izjednačen sa drugim ljudima, ova skulptura simbolično predstavlja ono za šta se Volter borio – toleranciju i jednakost među građanima. U vladajućem društvu vidljivi znak socijalnog statusa bila je haljina gde su unutrašnje vrednosti iskazivani kroz odeću čija je nošnja bila selektivno odobrena pojednicima. Golotinja  statue je više nego očigledno poricanje vrednovanja na osnovu kojeg se vladajuće društvo oslanjalo. Ovakav efekat je mogao biti postignut upotrebom klasičnih draperija, kao što su neki predlagali, ali golotinja Pigalovog Voltara je estetski i politički radikalno odstupala od tih pravila što ju je i učinilo neprihvaćenom. Sa druge strane, to nije puka predstava nagog čoveka iz naroda. Statua isprva deluje malo, ali zapravo ona je u prirodnoj veličini. Na neki način  nije monumentalna, već živa i zbog toga ima drugačiji odnos prema posmatraču koji je u poziciji jednakosti sa statuom. Ona nije dominantna u  odnosu na posmatrača, ne zastrašuje ga, dozvoljava, čak i podstiče posmatrača da bude kritičan, da sudi. Ova ideja može nam pomoći da razumemo i cenimo neherojsku golotinju Voltarove statue upravo zbog njenog političkog i filozofskog značaja. Kao što je Volter konstantno šokirao javnost svojim delima i izjavama, tako je i njegova predstava trebala da šokira i pokrene kritike i rasprave. U tome je Pigal svakako uspeo jer su mnogi izveštavali o skandalu koji je izazvala ova skulptura, kritikujući i samog vajara i one koji su ga unajmili. Velika umetnost svakako, zahtevala je javno odobrenje, ali je takođe zahtevala i umetničku slobodu. Kada je bes konačno postao prevelik a govornici preglasni, sam Voltar je bio pozvan da presudi po ovom pitanju. Voltar je stao čvrsto na stranu umetničke slobode rekavši da umetnik mora ostati apsolutni gospodar svoje statue. “Zločin je protiv lepe umetnosti biti prepreka geniju.”  Po Volteru, kritičarima je bilo dozvoljeno da kritikuju, ali je i umetniku bilo dato pravo na iskazivanje svoje umetnosti. Ipak, može se reći da je kritika kratkoročno pobedila jer statua nikada nije postavljena tamo gde je prvobitno zamišljena. Na kraju je završila u rukama Volterovog nećaka koji je nakon Revolucije donirao statuu Institutu Francuske.

Pariz je u to vreme bio pre kulturna prestonica sveta nego prestonica Francuske. “Oni koji žive stotinu milja od prestonice, od nje su stotinu godina daleko po ponašanju i razmišljanju”, rekao je Diklo. Verovatno nikad u istoriji jedan grad nije bio ispunjen takvom raznolikošću. Strah od pakla je napustio obrazovane Parižane, učinivši ih veselim kao nikad do tada. Okupljali su se u udobnim prostorijama rokoko stila, vodili zanimljive i duhovite razgovore. Bilo je to brilijantno vreme i za žene koje su tada imale veliku ulogu, udružujući, kao nikad do tad, pamet i lepotu. Fenomen žene tog doba  je vrlo opširna tema za analiziranje, ali jedno je sasvim sigurno, ljudi su se tada klanjali ženama a ne bogovima. U takvom društvu kretao se i sam Volter. Pisao je vrlo satirične, ponekad čak i drčne stihove i zbijao šale na račun mnogih ne bi li nasmejao mlade dame i priajtelje. Ali često su ga iste te pošalice dovodile u probleme, jer su teme njegovih pošalica vrlo često bile katolička crkva i aristokratski sloj društva. Zbog toga je više puta boravio u zatvoru. Dok je boravio u tamnici u Bastilji, napisao je dramu “Edip” koja ga je proslavila. Taj pozorišni komad bio je pravi događaj. Davao se četrdeset i pet dana, što do tada nije bilo zabeleženo. Prema jednoj staroj priči, Volterov otac je, pred smrt, došao na premijeru još uvek ljut na svog ozloglašenog sina, ali je zaplakao od ponosa zbog sjaja poezije i trijumfa komada. Dalje su usledila uglavnom filozofska dela od kojih je najznačajnije “Kandid”, a zatim su tu “Filozofska pisma”, “Filozofski rečnik”, ali i veliki broj pesama sa kojima je ostavio neizbrisiv trag u evropskoj književnosti i misli XVIII veka, čije uticaje možemo osetiti i danas. Gotovo sedamdeset godina je proveo van Pariza, boraveći u Engleskoj, Nemačkoj i u dvorcu Farnej na granici sa Švajcarskom. Učeći, pišući, izučavajući neprekidno, stekao je veliku reputaciju među prosvećenim elitama Evrope. Konačno se vratio u Pariz 1778. gde je i preminuo u osamdeset četvrtoj godini.

Kada se te 1778.godine vratio u Pariz, nekoliko meseci pre svoje smrti sedeo je pred Žan Antoan Udonom  koji je tom prilikom uradio četiri njegove  biste. Po ironičnom izgledu, biste su široko poznate kao najbliža sličnost sa Volterom, potpuno realistično predstavljajući ovog genija opuštene kože i ćelave glave. U isto vreme je mudar i sarkastičan, ali njegovo lice, posebno oči odišu duhovitošću. Njegovo lice je umorno a vrat pogrbljen kao znak duboke starosti, ali ipak iz njega zrači mentalna i duhovna vitalnost. Udonov genije se najvise ogleda u tome što je uspeo da prikaže ovaj brilijantni um kroz te umorne oci i sarkastičan osmeh. Smatra se da je Udonu predstava Voltera jedna od najjačih karakterizacija.

Nakon toga, Udon je uradio čitavu skulpturu Voltera koji sedi u raskosnoj fotelji. Ova skulptura se danas nalazi u Francuskom teatru (Comédie-Française). Udonov Volter je bio umirujući odgovor u odnosu na Pigalovu predstavu nagog filozofa. Ovaj umetnik je oblikovao starog čoveka iz Farneja, kombinujući aluziju na antiku ( iskoristio je odoru kao togu i filozofsku  traku za kosu) sa realističnom sličnošću lica, osvetljenim famoznim osmehom. Udonova karijera poklapa se sa burnim periodom u Francuskoj, pa njegove predstave ključnih ličnosti tog perioda obezbeđuju fascinantan uvid u istoriju. U svojim delima daje nam izuzetan psihološki uvid u predstavljene ličnosti, a njegov  poseban genije leži u sposobnosti da prikaže pojedinca kao celinu. U tome je nesumnjivo uspeo i u predstavi Voltera.

Pigal i Udon na potpuno različite načine predstavljaju Voltera, ali obe skulpture jesu suštinske predstave njegove ličnosti i dela.

Kroz Pigalovu sklupturu iskazane su mnoge političke ideje, ideje protiv crkve i monarhije, protiv katoličke netolerancije, zbog čega je ova skulptura izazvala pravi skandal u javnosti. U toj borbi moglo bi se reći da ni jedna ni druga strana nisu pobedile, a da opet ni jedna strana nije izgubila. Nagi Volter nije postavljen kao javni spomenik, po želji publike, ali upravo zahvaljujući njemu, umetnik je zadržao apsolutnu umetničku slobodu i dovršio svoje delo, koje je danas svedočanstvo jednog vremena i borbe za toleranciju.

Sa druge strane, neverovatni umetnički genije Udon više se posvetio predstavljanju Volterovog blistavog uma koji je i u dubokoj starosti odisao iskrenim šarmom unutrašnje vedrine. Iako pokazuju lice u isto vreme i omrženog i obožavanog pojedinca, njegova skulptura pokazuje lice čoveka koji je živeo za osmeh.